ZAŠTO PODRŽAVAM ŽARKA LAUŠEVIĆA

Pre nekoliko dana stigla je vest kako je Žarko Laušević uhapšen u SAD i da sledi njegovo izručenje Srbiji. Naravno, ovo je otvorilo veliki broj rasprava o svim mogućim aspektima slučaja Žarko Laušević. Ne postoji osoba koja nema svoje mišljenje i koja je stručnjak za svaki od tih aspekata, koja nimalo ne sumnja u svoje zaključke za koje naravno drži da su apsolutno istiniti i tačni.

Širina obrađenih tema i mogućnosti još jedno su svedočanstvo neprevaziđene širine pogleda kojim naš narod obiluje. Tako, neki nalaze da je on nevina žrtva antisprske politike u Crnoj Gori, drugi da je dobio šta je i tražio jer se ponašao bahato. Treći pitaju zašto je uopšte nosio pištolj (za koji je imao dozvolu) i šta će glumcu pištolj, i nije li preterao ispalivši preko deset hitaca. Zatim mogu se čuti kvalifikacije ubijenih momaka - da su bili problematični i da su zaslužili šta ih je stiglo (odnsono da bi kad tad doživeli tu sudbinu, da je samo bilo pitanje kada i od koga). Gde se to pomene, odmah se čuje i pravoslavno stanovište - da je Bog dao život i da ga samo on ima pravo i uzeti. Čuju se komentari kako je, eto, bežao od zakona u SAD strahujući od tamo neke krvne osvete, ali ga je ruka zakona ipak stigla. Broj gledišta je toliko velik i raznovrstan da se ni izbliza ne mogu svi navesti.

Ono što ih, ipak, sve spaja je to što svi oni ovoj temi prilaze sa potpuno emotivne strane. Nekima kojima je on drag na svaki način pokušavaju da opravdaju to što je učinio i da ga predstave kao žrtvu. Drugi, kojima nije simpatičan, nalaze kako su dva mrtva momka kakvi god da su bili - ipak mrtvi i da to ne sme olako proći i da ga je stigla zaslužena pravda. Velikom broju ljudi on je simpatičan ili ne najčešće iz razloga što ga jedni nalaze antisrpski nastrojenim, dok ga druga polovina nalazi preterano prosrpski nastrojenim (veliki deo iz obe grupe do svog mišljenja dolaze tumačeći kakve je uloge igrao i kako se ponašao u svom profesionalnom životu. Suditi o nekome na osnovu moralnih karakteristika likova koje je igrao samo po sebi je imbecilno i odgovaralo bi tome da glumca koji glumi Hitlera optužimo za antisemitizam).
U svakom slučaju, što se tiče ovih dijametralno suprotnih stavova po pitanju srpstva – nalazim da je to uvek dobar pokazatelj činjenice da je osoba u pitanju imala krajnje normalne stavove, i da je tako ocenjena upravo iz razloga što nije imala neki radikalan stav o nacionalizmu. Meni se čini da je Žarko Laušević bio čovek koji se uopšte nije bavio tim potpuno suvišnim i ispraznim nacionalističkim kvazi temama. Pošto ga obe strane i svojataju i pljuju verujem da sa sigurnošću možemo tvrditi da se on pre svega trudio da svoj posao obavlja što bolje i da se zapravo u najvećoj meri posvetio svojoj glumi.


Pošto se svi dosta generički izražavaju baveći se pitanjima koja se tiču Žarka Lauševića i svega što se dešavalo nakon kobne večeri 1993. godine, hteo sam pokušati da što objektivnije sagledam pravne činjenice koje se tiču kobnog dešavanja, kao i na suđenja koja su nakon toga usledila. Zato ću najpre navesti podatke sa suđenja i činjenice vezane za tok ovog suđenja da bi kasnije pokušao da dam svoj odgovor na pitanje – kako se treba postaviti ka ovom slučaju danas, 16 godina nakon dvostrukog ubistva u Podgorici, i da li Žarko Laušević zaslužuje našu osudu ili podršku?

Naime, 31. jula 1993. godine Žarko Laušević i njegov brat Branimir su u kafani “Jabuka” u Podgorici bezrazložno napadnuti od strane nekoliko lokalnih mladića. Verbalna rasprava je prešla u svirepu tuču i Žarko je, nakon što je bio oboren na pod i izvadivši svoj pištolj, zapucao nekoliko puta - kako će se kasnije pokazati nasumično ali uprkos tome za neke smrtonosno. Dragor Pejović (20) I Radovan Vučinić (21) su preminuli dok je Andrija Kazić ranjen.
Veoma često se, vezano za ovo pucanje, postavlja pitanje samodobrane – tačnije da li je bilo elemenata samoodbrane ili ne. Što se tiče samoodbrane (a kasnije će se videti da je upravo sud u Crnoj Gori izneo svoje mišljenje da jeste bila samoodbrana) - to koliko je metaka ispaljeno kao i to da li je druga strana bila jednako naoružana ili nije bila naoružana - to uopšte nisu činioci koji utiču na postojanje ili nepostojanje samoodbrane. Kada Vas neko napadne, nikad ne znate u kakvom ćete se stanju naći, i koliko ćete se smatrati ugroženim. Lako je nekome sa strane da nakon što se sve desilo komentariše kako je mogao videti da nisu naoružani nakon što je ispalio prvih par metaka.
Medjutim, niko nikada neće moći da sa sigurnošću zna šta neko u takvoj situaciji misli ili oseća.

Na sudu je da oceni uzbuđenje i koliko je ono uticalo na svest u svakom datom slučaju. Ono što ostaje kao činjenica je to da su Žarko i njegov brat napadnuti, da su pokušali da svađu okončaju bez nasilja ali da je situacija uprkos njihovim nastojanjima eskalirala u žestoku tuču, i to pre svega pod uticajem suprotne strane.


U prvom stepenu Žarku je sudio Viši, Okružni sud, u Podgorici. Čak je četiri puta bilo vođeno suđenje, i bilo je isto toliko žalbi pred Vrhovnim sudom (četiri puta je predmet doživeo žalbu pred Vrhovnim sudom).
U svakom slučaju, 1994. godine je doneta presuda kojom je Žarko Laušević osuđen na pet godina zatvora zbog dvostrukog ubistva i kaznu je služio u Spužu i Požarevcu.
Nakon poništavanja presude od strane Saveznog suda, na novom sudjenju kazna mu je februara 1998. godine preinačena na 4 godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Ovu presudu doneo je sud u Crnoj gori i Žarko je pušten idućeg dana pošto je već bio odslužio 4 godine i 7 meseci.
Sud je ovom prilikom doneo zaključak da se ipak radilo o samoodbrani.


Nakon što je pušten na slobodu, pošto je sud konstatovao kako je odslužio svoju kaznu, u oktobru 1999. godine on odlazi u SAD da se pridruži svojoj porodici koja je još ranije otišla u tu zemlju, strahujući od potencijalne osvete ožalošćene porodice. Znači, vredno je to još jednom napomenuti, u inostranstvo odlazi strahujući za svoj život i za život svoje porodice, pošto je više puta pominjano kako će porodice ubijenih mladića pokušati da se osvete.
Za neupućene, nakon dva veka velikog truda počevši sa dinastijom Petrovića, preko Karađorđevića i Titovog režima - krvna osveta je opstala i nastavila da postoji u Crnoj Gori. Koliko god to bio jedan arhaičan običaj, koji pravo svodi na prostu maksimu - oko za oko, taj običaj je i dan danas prisutan na par mesta u Evropi - u Crnoj Gori, na Kosovu i u Albaniji izmedju ostalog.

Dok je boravio u SAD, u njegovom odsustvu, sud je u martu 2001. godine poništio raniju odluku i preinačio kaznu na 13 godina zatvora.
Jula ove godine, Laušević je uhapšen u SAD zbog boravka u SAD bez vize i razmatra se
njegova ekstradicija Srbiji po međunarodnoj poternici koja je raspisana 2002. na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu.
Stvari ovako stoje, što se tiče prava. Međutim, ovome se mora dodati i to da je Lauševiću suđeno u jednoj krajnje politizovanoj atmosferi i da se poništavanje presuda i njihovo preinačenje poklapaju sa trenutcima u kojima su odnosi Srbije i Crne Gore bili u najmanju ruku sporni.


Jedno od osnovnih načela u pravu je i načelo pravičnosti. Način na koji je Lauševiću suđeno kosi se sa ovim i drugim pravnim načelima. Osnovna postavka od koje se polazi prilikom presuđivanja je ta da se optuženom ima suditi u razumnom vremenskom roku.
Nakon prve presude, žalbu su mogle izjaviti obe strane, ali i žalbama u nekom trenutku
mora doći kraj. Žarko je na kraju osuđen, nakon tri ponovljena suđenja na 4 godine i pošto je odslužio 4.5 godina - pušten je.
Nakon dve godine i ova presuda biva osporena i poništena da bi on opet bio osuđen na veću kaznu - 13 godina. Na prvi pogled vidi se da je ovde nešto mutno i da ovde nema reči o zadovoljenju pravde, već je reč o tome da je neko uticao na sud da on koriguje svoju presudu mimo ranijih mišljenja suda. Naravno, može se reći i to da je možda ranije sud postupio protivno svojoj savesti a da je sada došlo do ispravke toga.


Međutim, bez obzira koja je presuda bliža "pravdi" - ono što ostaje kao činjenica je to da je krajnje nečovečno i protivno bilo kakvom duhu pravde - nekoga toliko dugo držati u neizvesnosti i toliko se igrati nečijim životom. Čas si slobodan, onda opet nisi. Jedna od osnovnih postavki pravnog društva jeste izvesnost u izricanju pravde. Kada sud jednom nešto dosudi, zna se koliko se puta moze izjavljivati žalba i u kojim rokovima. Ovde su ta pravila na vešt način iskrivljena pošto smo se politički razdruživali.
Ali, ono što na kraju ostaje kao suština, po meni je to da je Žarko Laušević odslužio svoj dug društvu i da ima pravo da se posveti svojoj porodici i da ima pravo da nastavi svoj život, ne morajući da strahuje svakog trenutka da će ga stici osveta porodice ubijenih momaka ili da će mu presuda biti preinačena na 13, 15 ili 20 godina.


To što se čini nije ni pravo ni pravda već potpuna suprotnost ovim vrednostima.
Verujem da se Žarko Laušević svakako iskreno kaje što je usled tragičnog spleta okolnosti uzeo dva mlada života, verujem da je u nizu suđenja nakon toga imao priliku da i previše puta preživi taj trenutak, da ne predstavlja rizik društvu (ne treba zaboraviti ono što mnogi uvek prenebregnu - u svim modernim društvima svrha zatvora nije da KAZNI već da se u toku vremena provedenog u zatvoru na osuđenog utiče sa namerom da se resocijalizuje kako više ne bi bio pretnja društvu, dok se istovremeno samom pretnjom koju kazna I njena dužina čine - deluje preventivno na ostale građane kako ne bi činili krivična dela protiv društva).
Ukoliko bi morao iskazati svoj sud, mislim da je četiri godine i sedam meseci bilo sasvim dovoljno da se u ovom slučaju ispuni svrha kazne, i ponavljam - sve drugo što se čini predstavlja necivilizacijsko iživljavanje društva nad jednim čovekom.