Dvanaesti mart

12. mart veoma je blizu. Jos svega dva dana.

Cinik u meni bi Vam možda rekao da treba spojiti misli, o 12. i 8. martu. Naime, pre par dana za osmi mart dobio sam nekoliko poruka, mahom od admina-a nekih grupa. Svi kažu – Budite danas fini ka ženama koje su Vam drage. Ja, naravno, u tom trenu pomislim – ja se to trudim svakog dana. I da neko ko tako nešto formuliše baš mora da ima problem kada odvaja jedan od 365 dana da bude fin, ka ženama..
Nekako se slično osećam vezano za 12. mart. Svi se nekako Njega sete baš tada. I onda mu idu na grob, i nije ih sramota da poziraju pred fotoaparatima. Prosto se gadim svega toga. Te niske komedije smrti.
Ja ću otići na njegov grob. Ali tek u ono vreme kada tamo ne bude bilo TV ekipa niti kamera, ni fotoaparata. Neću otići u sklopu ničije „organizacije“. Ja sam individua koja ceni njega kao ličnost. I to je to. Ni više ni manje.
Da se potpuno razumemo, ovo nije nikakav poziv ni na što, ovo je isticanje stava. U Srbiji se čovek uvek mora dvostruko odgraditi da ne bi bio pogrešno shvaćen. Znači, ako želite tako, idite da Vas slikaju, to je Vaše pravo. Ako ne želite, nemojte ići. A ako Vas ni prvo ni drugo ne čini srećnim, nađite svoj put, ne kopirajte mene.

Što me podseti na jednu priču. Neću Vam je javno ispričati, pominjem je samo kao razlog da naveden stihove koje ću navesti na kraju. Razlozi zašto ove stihove uvek vezujem za 12. mart krajnje su lični, te ih kao takve ne mogu podeliti, i ponizno se zbog toga izvinjavam.
Ali to nije razlog da ne podelim sa Vama te iste stihove koji, po meni, mnogo govore o odnosu ljudi ka smrti. Jer, velika je istina da većina ljudi ne zna da živi, te je krajnje razumljivo zašto ne umeju da se odrede ispravno ka smrti. Ove je reći napisao Milan Rakić, i ja mislim da govore mnogo o nama, o smrti, i samim tim i o životu.

Ime pesme je Jesen, i njen pocetak ovako glasi:

Kad i meni dodje cas da mreti treba
Boze, daj da umrem u jesenje noci
Nasmejan i vedar, u mladackoj moci,
Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Smrt je tako laka. Al pratilja njena -
Sva taština što se pred smrt snova budi,
I zanatske suze zabradjenih žena,
I bol izveštacen ravnodušnih ljudi,

I mantije crne, ciraci i coja,
Sve to tako grubo i surovo dira,
I gnusobom vredja osecanja moja
Pred skromnom lepotom vecitoga mira.

O, umreti tako: bez piske, bez sveta,
Bez dosadne, glupe komedije smrti,
Necujno, ko miris uvenulog cveta,
I život i dugo ocajanje strti,

Kao jednim dahom u mladackoj moci,
Pod raskošnim sjajem septembarske noci!

…..