Umesto uvoda

Zasto ja pisem blog?
Oprostite ako imam neupotrebljujuće metodičan pristup krajnje prostim stvarima, jer ipak, na kraju krajeva, ja jesam produkt našeg obrazovnog sistema i to zaista nije do mene. Verujem da sam bio daleko smisleniji čovek dok sam bio dete.
Ostavivši to po strani, pišem blog jer volim da ih čitam.
Drugi razlog jeste moja unutrašnja potreba za monologom.
Moji monolozi izvan zapisane reči, kao i svaki monolog, dovode do mog prekidanja svakog ko pomisli da je pozvan u dijalog i to je svakako iritirajuće za te koji su umislili dijalog. Medjutim, čak i oni kažu, onako iziritirani, da ima nešto u tom monologu. Što je veoma lepo imajući u vidu da oni u startu ne smatraju da su nabasali na monolog, te u startu imaju otpor. I upravo zbog toga blog, kao vid pisanog monologa, dnevnika otvorenog za sve da vide – ispunjava dva cilja.
Omogućava meni da vodim virtuelni monolog, a ljudima sa kojim se ubuduće budem sreo da uživaju u dijalogu jer sam u miru ovog bloga zadovljio tu, nagonsku, potrebu za gore pomenutim monologom

Kada kazem monolog, mislim na onaj unutrasnji glas koji nas prati od kada znamo za sebe. Vidite, verujem da ovde postoji nekoliko stvari koje je potrebno navesti. Naš unutrašnji glas zavisi od stepena inteligencije, obrazovanja, uticaja sredine i ko zna čega još. Sve to formira taj glas. Onda, u samoj mladosti mi na osnovu njega formiramo svoj odgovor ka svetu, svoje ponašanje.

Većina ljudi koji su normalno vaspitani i koji normalno razmišljaju vremenom shvate da je potrebno da utišaju taj glas savesti, ili barem da ćute jer ih ludilo svakodnevnice toliko porazi da jednostavno se okrenu sebi, porodici, prijateljima i trude se da nacine sebi jednu malu oazu.

Divlji uvek oteraju pitome.

Zato, kako ne bi dozvolio tom glasu da zakržlja, pišem. Pisanje oslobadja, ima terapeutsko dejstvo.

Ali, ne verujem da je smisleno da svako priča o dnevnim temama. Znam da mene to operećuje. Ja cu pisati šta god mi padne na pamet. Neki dogadjaj, ili cu pokušati da prenesem oduševljenje koje u meni pobudi neka knjiga, pesma ili film.

Nadam se da ćete i Vi, čitaoci, krenuti ovim putem, i početi da pišete o onim stvarima koje Vas oduševe, ili iznerviraju, koje Vam donesu radost, ili rastuže. Jer u srži solidarnosti stoji jednakost. Davanje i uzimanje. Pravo i obaveza.